ХАЗЕНА ПРЕ РУКОМЕТА
Податак да се много година пре оснивања Рукометног савеза Војводине играо рукомет, а још раније хазена, није никакав војвођански ''специјалитет''. После првог светског рата међу југословенским студентима у Прагу нашли су се и Новосађани. Окупљени око Славије упознају хазену и из Прага, једног од најистакнутијих спортских центара Европе у оно време, ''доносе'' је у Нови Сад, да би далеке 1921. при Спортском клубу ''Војводина'' основали хазенашку секцију Занимљиво је да се такве секције даље оснивају при тадашњим спортским клубовима, који су имали углавном само фудбалске секције. Тако је било у Суботици, Ади, Дебељачи, Кули, Старој Кањижи, Вршцу и Великом Бечкереку (данас Зрењанин). Куриозитет је и податак да је Правилима хазене у приручнику Хазена (аутор Ralph Hocke), Загреб 1924, био дозвољен мешовити састав екипе (5 играча и 4 играчице), али само на пријатељским мечевима. За првенствене утакмице екипа је бројала 7 играча, односно играчица.
Други светски рат прекинуо је развој хазене. Расцепкана Војводина за време окупације и више различитих окупатора није имала шансу да сачува хазену, а инсистирањем Мађара, у Бачкој, замењена је великим рукометом. Био је то и део потеза политичког призвука, јер је хазена спорт Словена. Истини за вољу, велики рукомет као некаква противтежа хазени играо се (Суботица, Апатин, Кула), али без већег интересовања младих и самом чињеницом да је - наметнут.
ВЕЛИКИ РУКОМЕТ ''СМЕЊУЈЕ'' ХАЗЕНУ
После ослобођења хазена поново окупља младе, пре свега девојке и уз оживљавање рада старих секција, почиње оснивање нових, али не за дуго, јер је незадрживо наилазио велики рукомет. Јавља се прво у Суботици и Старој Кањижи (Фабрика чарапа ''8. март'' је дали и своје име клубу суботичких рукометашица), а према аутору књиге Шездесет година рукомета у Кикинди, М.Берару, у том граду се играо рукомет већ 1924. године. Било је то наравно време више спонтаних него организованих сусрета.
Почетком марта 1945. у Новом Саду је одржано омладинско саветовање представника младих из Војводине; том приликом је одлучено да се у свим срединама оснивају фискултурне (спортске) организације. То је резултирало ницањем организација у којима је велики рукомет био међу најзаступљенијим спортским играма. Чак је претио да угрози и још непревазиђен рекорд фудбалске организације.
Из тих дана потичу први клубови у Суботици: Раднички, Бачка и ''Јован Микић - Спартак''. У лето исте, 1945. године, у Суботици је одржана и прва женска међународна утакмица великог рукомета у Југославији после рата. Гостовала је репрезентација демократске омладине Мађарске - ''Madis''. Гошће су победиле екипу Спартака резултатом 9:1.
Већ наредне, 1946, одржано је (у Старој Кањижи) прво незванично првенство Војводине. Редослед: 1. Слобода (Суботица), 2. Раднички (Суботица), 3. Потисје (Стара Кањижа) и 4. Братство (Ада).
Ово првенство био је подстрек за нове иницијативе. После војвођанског првенства у Старој Кањижи, од 23. до 26. септембра 1948. у Суботици је уследила нова велика манифестација рукомета - Савезни турнир градова за женске екипе у великом рукомету, уз учешће репрезентација Суботице, Загреба, Београда и Старе Кањиже. Прво место припало је репрезентацији Суботице, састављеној углавном од чланица Радничког спортског друштва Спартак.
Велики рукомет је од 1948. узео незадрживог маха и екипе су ницале ''као печурке после кише''. Истини за вољу у то време још није било правих организација нити устаљених форми окупљања, формирања и такмичења, али је ова игра заживела и веома брзо пребродила ''порођајне муке'' организованости. У аналима војвођанског рукомета записани су резултати сусрета који су исписивали прве странице историје нове игре на равним војвођанским просторима. Ево тих сусрета: Дебељача - Спартак 3:1, Ада - Стара Кањижа 4:5, Спартак - Грађански 4:4, Ранапоз - Спартак 10:1, итд.
ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР - КАО САВЕЗ
До 1948. велики рукомет у Војводини није имао своју самосталну организацију, већ је био под окриљем Одбора за спортске игре Фискултурног савеза Војводине. После Другог конгреса Фискултурног савеза Југославије (1948.) приступило се оснивању иницијативних одбора за поједине спортске гране. За хазену и велики рукомет 25. фебруара 1949. основан је заједнички иницијативни одбор, да би 11. децембра 1949. дошло до оснивања Одбора Рукометног савеза Србије за Војводину, а нешто касније (1950.) основан је Рукометни савез Војводине.
РЕГИСТРОВАЊЕ ИГРАЧА, ИГРАЧИЦА И ОСНОВНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
За разлику од великог рукомета, 1948. године хазена је имала већи број секција. Познате су биле (по масовности и квалитету) хазенашке секције у Новом Саду (Слога), Ади (Братство), Дебељачи (Спартак) и Панчеву (Динамо). Најуспешнија је била Слога, која је уз 18 победа у 1948. освојила титулу првака Војводине. Занимљив је податак из Алманаха аутора М.Ковача да је новосадска екипа у одлучујућој финалној утакмици победила фаворизовани Спартак из Дебељаче, иначе једну од тада најпознатијих и најбољих екипа у Војводини. После тога и неосвојене титуле, Спартак је престао са деловањем као клуб, односно екипа се распала и расула по околним клубовима.
Међутим, хазена полако ипак устукњује пред великим рукометом кога занимљиво најпре прихвата женска радничка омладина. У томе је и оријентација Иницијативног одбора Војводине за хазену и рукомет, који се касније трансформише у Извршни одбор. На једном од првих састанака донесен је закључак ''да се хазена даље не форсира у Војводини, а планом предвиђена такмичења хазенашких секција се озказују''. Надаље, уследила је препорука да се хазенашке секције трансформишу у рукометне, којима ће пружати стручну помоћ инструктори Рукометног савеза Србије. То је најпре остварено у Новом Саду, Инђији и Суботици. Наредни корак био је регистрација играча што је водило ка пуноважној легитимацији, а секције су потпуно прерастале у клубове. У току 1949. рукометне секције су регистроване овим редом: Динамо из Панчева 30. марта, Железничар из Новог Сада 25. јуна, Јединство из Куле 5. августа, Спартак из Суботице, новосадска Слога, Пролетер из Вршца и Пролетер из Зрењанина, сви истог дана - 9. августа, те Напредак из Сивца и Братство из Аде 3. августа.
ПРВА ЗВАНИЧНА ТАКМИЧЕЊА
Нови позитиван потез, сада већ Покрајински одбор Рукометног савеза Србије за Војводину повлачи организовањем првог званичног првенства Војводине за жене у великом рукомету. На турниру у Суботици (21/22. мај 1949.) учествовали су Спартак (Суботица), Слога (Нови Сад), Пролетер (Зрењанин) и Пролетер (Врбас). Титулу је освојио Спартак, друго место припало је Слоги, зрењанинакси Пролетер био је трећи, а Пролетер из Врбаса четврти. Прве две екипе стекле су право учешћа на првенству Србије у Београду, где је Спартак поново тријумфовао, освојивши титулу испред београдског Железничара и београдске Црвене звезде. Као првак Србије суботички Спартак учествује у Сарајеву на првенству Југославије, где осваја прво место у својој полуфиналној групи а недељу дана касније у Београду победом у финалној утакмици над рукометашицама ''Загреба'', резултатаом 5:3, осваја прву шампионску титулу Југославије, што је био велики успех не само за суботичку екипу, већ и за војвођански рукомет. Прво првенство Војводине у великом рукомету за мушкарце одржано је 24. маја 1949. у Зрењанину. Победом Динама из Панчева над зрењанинским Пролетером у финалу од 2:1, панчевачки рукометаши постали су први шампиони Војводине. Исте године на првенству Србије били су трећи. У септембру исте године одржано је првенство Војводине по двоструком бод-систему у обе конкуренције. Прваци су били Јединство из Куле код мушкараца и Братство из Аде код жена. Прва Годишња скупштина Покрајинског одбора Рукометног савеза Србије за Војводину, 11. децембра 1949, констатује даљи успешан развој овог спорта, али и тешкоће које га прате: недостатак реквизита, мало новца за такмичење, слаб судијски кадар и недостатак школованих тренера. На тој скупштини усвојене су мере о новом систему рукометних такмичења у Војводини. Захваљујући једном броју ентузијаста, али и стручњака, велики рукомет је у сталном успону и масовност уз квалитет диктирају формирање лига, које су у оно време биле углавном на територијалном принципу. Тако је 1951. постојала Војвођанска лига за мушкарце и жене, Бачка лига за мушкарце, Српска лига за мушкарце и жене и Савезна лига за мушкарце (12 екипа) и жене (6 екипа). У свим тим лигама су и клубови из Војводине. 
МАЛИ ПОТИСКУЈЕ ВЕЛИКИ РУКОМЕТ
У великом рукомету примећена је супремација клубова из Војводине. Врх на табелама многобројних такмичења држе клубови из Покрајине. Костур репрезентација Југославије сачињавају највише играчи и играчице из панчевачког Динама и суботичког Спартака. Ова два клуба су не само ''расадници'' репрезентативаца, већ и играча који ће у Бачкој и Банату оснивати нове клубове и за њих играти и касније постати тренери. Динамо је два пута био у том раздобљу првак Југославије (1955. и 1957) уз неколико других и трећих места. Спартак је четири пута био шампион Југославије (1949, 1953, 1954. и 1956) а три пута је био вицешампион. Експанзија рукометних клубова се усталасала када је мали рукомет закуцао на сва врата, пре свега школска, затим на слободне просторе градских стадиона, касније и у јединицама ЈНА, то је условило потпуно повлачење великог рукомета. Чим је 1954. рукомет постао део средњошколског програма наставе физичког васпитања, било је извесно којем рукомету припада будућност. Убрзо су га пригрлили чланови друштва за телесно васпитање Партизан и многе сеоске средине. Истини за вољу, село је прихватило и велики рукомет, чак у продору до републичке лиге (Јединство, Качарево), али оријентација Рукометног савеза Југославије, 1955, на мали рукомет био је сигнал да се ''велики'' или престроји или угаси. Тако је и било; 1958. престају сва такмичења у великом рукомету, а организациона, играчка и тренерска трансформација ипак није била једноставна и безболна. Захваљујући правилној оријентацији у стварању тренера и судија, рукометни покрет у потпуности је успео и тај спорт је по масовности у Војводини био одмах иза фудбала, а у многим спортским центрима Покрајине (Суботица, Зрењанин, Каћ, Панчево, Ада) успешнији од фудбала. Тако је овај динамичан спорт прво тражио равноправност са ''великим рукометом'', да би га веома брзо и истиснуо са спортске позорнице Година 1955. бележи се у Војводини као време преокрета у корист рукомета, али се ''велики рукомет'' још увек одржава и на савезним првенствима до 1956. у конкуренцији женских екипа и до 1958. у мушкој савезној лиги.
МАСОВНОСТ - НАЈВЕЋИ УСПЕХ
Слет физичке културе 1951. био је права прилика да се потврди уверење у изузетну рукометну масовност. Учествовало је 1600 екипа са више од 16000 такмичара свих узраста и из свих средина: школе, ЈНА, ДТВ Партизан, раден организације. Таква масовност неминовно је довела рукомет до квалитета и неопходних измена у систему такмичења, а 1962. и до формирања Друге источне и западне савезне лиге. На тај начин се водило рачуна о подизању квалитета, али не превише и о трошковима такмичења који су и за тадашње прилике били превисоки. Отуда и кратак век ових лига, а основни степени такмичења ишли су од општинских преко зонских до Војвођанске лиге. Занимљиво је да су се у савезним лигама почетком шездесетих година налазиле четири екипе: Спартак из Суботице, Пролетер из Зрењанина, новосадска Славија и Текстилац (касније Динамо) из Панчева у женској конкуренцији, док су у мушкој конкуренцији били само Динамо из Панчева и Вулкан из Зрењанина, који је одмах и испао из Прве савезне лиге. Крајем осамдесетих година у женској Првој савезној лиги такође су играле четири војвођанске екипе код жена: Динамо (Панчево), Халас Јожеф (Ада), Бане Секулић (Сомбор) и Минел (Зрењанин), док су у мушкој конкуренцији наступале три екипе: Пролетер Нафтагас (Зрењанин), Црвенка и Југовић (Каћ).
Масовност није могла оставити равнодушним екипе из градова, али исто тако и из сеоских средина којима је у интересу очувања мотива ваљало обезбедити такав систем такмичења који ће одговарати квалитету, али и материјалним могућностима. Отуда честе промене, а једна од најистакнутијих била је 1965/66. Одлуком Извршног одбора Рукометног савеза Војводине први степен су такмичења су општинске и међуопштинске лиге у просеку по 7 екипа, што је било укупно 252 мушке и 120 женских екипа у 24 лиге на подручју Покрајине. Другим степеном сматране су регионалне лиге са по 12 клубова и то ''Исток'', Север'' и ''Југ'' са седиштем такмичарских комисија у Зрењанину, Новом Саду и Суботици. Трећи степен била је Војвођанска лига са 12 мушких и 10 женских екипа.
За екипе које су квалитетом превазишле остале, формирана је Северна српска лига (и са екипама из Војводине) као четврти степен; пети степен била је Јединствена српска лига и коначно шести степен - Прва савезна лига. Овакав систем такмичења имао је низ предности, али и недостатака, јер је пут од првог до шестог степена временски био дуг, тако да је најбољим екипама требало у идеалним условима до врха - шест година. То је могло негативно да се одрази на квалитет, али и на масовност. Због тога је већ наредних година дошло до реорганизације система такмичења у Југославији, а и на територији Војводине, с тим да се овог пута водила брига о смањивању трошкова путовања и боравка, али не и на уштрб интересовања за рукомет како играча, тако и све бројнијих гледалаца. 
ОБЈЕКТИ - ОД ШЉАКЕ ДО ПАРКЕТА 
Развоју рукомета у Војводини придонеле су делимично и природне могућности избора терена. Равних површина има Војводина на претек.Почетком педесетих година у фабричким круговима било је шљаке, па се на таквој игралишној подлози тренирало и играло. Уз фудбалска игралишта било је слободних зелених површина, па су оивичене за игру на травнатим теренима. Касније било разумевања, а и прогресивне пропозиције такмичења су то налагале, па су изграђени терени са асфалтном подлогом. Рукомету ваља да захвале остали спортови који су изградљом спортских хала добили и свој кров над главом и могућност тренирања и играња у сваком годишњем добу и по сваком времену. Паркет је привукао још већи број присталица рукомета, а спортске хале пуниле се бројним гледаоцима. Тако је то било не само у војвођанској метрополи - Новом Саду, већ и у Сомбору, Ади, Каћу, Зрењанину, Панчеву али и у многим другим мањим местима, па и у сеоским срединама (на пример у Качареву). Крајем прошлог века и почетком овог инвестициона улагања у школске спортске дворане усмеравају се на пространије димензије, па ће у будућности и ови објекти бити од још веће користи и разноврсније намене. Перспектива развоја рукомета (и спорта уопште) у Војводини императивно намеће подизање нових спортских хала. Пропозиције такмичења постављају пред клубове све веће захтеве у смислу обавезног организовања рукометних утакмица у спортским халама. 
ИЗА СВЕГА СТОЈИ - ЧОВЕК
Историју рукометног спорта у Војводини још нико није написао целовито, а извесно је да ће још много тога остати неистражено. Сетимо се и поносимо њиме само у свечаним приликама, а покушаји заљубљеника у рукомет и његову, више прошлост, него садашњост и сутрашњост, су спорадични и посве само прилог рукометној историји. Па ипак, Рукометни савез Војводине остаће заувек дужан проф. Михаљу Ковачу за његов ''Алманах'' издан у поводу двадесетпетогодишњице војвођанског рукомета (1949-1974), као и др Мирчету Берару за књигу ''Шездесет година рукомета у Кикинди'' у којој пише више о рукомету у Војводини. Овај аутор је некадашњи учитељ кикиндског Академца, а био је тренер репрезентације Војводине на Балканском шампионату за рукометашице у Кикинди (20/22. новембар 1981.). Репрезентација Југославије је тада освојила прво место, а селекција Војводине заузела је четврто место. Ево и тог састава: Бајић, Ђурић (Нови Сад), Вићентић (Сремска Митровица), Тороман, Шоргић, Бошковић (Панчево), Батинић, Зорица Дјевић, Славица Вукша и Поповић (Сoмбор), Радмила Дрљача - Берар, Веселиновић, Карановић и Беодрански (Кикинда). Војвођански допринос некада југословенском а сада српском рукомету свакако је и у учешћу рукометашица и рукометаша у дресовима са државним грбом. Остаћемо како по правилу ненамерно дужни многима, али поменућемо оне најчешће спомињане и у најблиставијим тренуцима репрезентативног тренуцима репрезентативног сјаја. Када је реч о Олимпијским играма у МИнхену, онда су неизбежни на списку Бранислав Покрајац, Слободан Мишковић Чиле, Чедомир Бугарски и Петар Фајфрић. При помену на Лос Анђелес и великог успеха Југославије, онда с поносом и поштовањем изговарамо имена Момира Рнића, Јожефа Холперта, Јовице Елезовића, Зорице Војиновић, а кад је реч о светским првацима из 1986. у Швајцарској, први ред опет припада Момиру Рнићу и Јожефу Холперту.Плави дрес некада, а црвени сада, носила је још читава плејада војвођанских рукометаша и рукометашица у разним селекцијама. Претече су им били они из великог рукомета: Душан Патић, Звонко Маленић, Ерика Тот, Анка Еветовић. На ''малом рукомету'' остаће трајно забележена и имена Радисава Павићевића, Драге Јововића, Милана Крстића, Небојше Јокића, Богосава Перића, Зорана Пузовића, Ненада Кецмана, Боривоја Станковића, Ђурађа Трбојевића, Шандора Ходика, Дејана Перића, Жикице Милосављевића, Драгана Шкрбића, Весне Абутовић (Томајек), Анкице Острун (Гојнић), Магдалене Хегедиш, Каталин Фелеђхази, Зите Галиц, Аранке Хорњак, Маре Јаковетић, Јованке Јурчак, Славице Рогановић, Марије Сабљак, Ане Земко, Лепосаве Нинковић, Тање Попов (Медвед), Злате Паплацко и других.Иза свега уграђеног и оформљеног у преко шездесетогодишњем зидању војвођанске рукометне палате стоји - човек. Славу земље проносили су репрезентативци, али и читав штаб стручњака и друштвено - спортских радника. Војвођани имају разлога да се евоцирајући успомене на дуг пут до успеха, испуњеног сталним доказивањима, са поносом сећају имена која су златним словима исписивали рукометну историјеу ове Покрајине. 
ФУНКЦИОНЕРИ РУКОМЕТНОГ САВЕЗА ВОЈВОДИНЕ 
У први састав Иницијативног одбора Војводине за хазену и рукомет (1948) бирани су Јован Чапко (председник), Мирослав Борић, Драган Божић, Јелица Дражетин, Драгиња Јанић, Анђела Векоњ, Петар Бизумић (секретар), Мирослав Стојановић, Анка Еветовић, Мирослав Војновић и Петар Јухас.

ЈОВАН ЧАПКО (Ђурђево, 1910 - Нови Сад, 1949), високо квалификовани радник, друштвено - политички и спортски радник. У хазенашким организацијама деловао је од 1926. године, а у рукометним од 1946. године. Био је члан и један од оснивача Хазенашке секције Спортског клуба Раднички, Нови Сад (од 1929), те РК ''Војводина'' и РК ''Раднички'' у Новом Саду (1936). Поред тога био је хазенашки и рукометни тренер. За успешно деловање у спортским организацијама био је добитник више награда и признања.
На првој Годишњој скупштини Покрајинског одбора Рукометног савеза Србије за Војводину (11. децембра 1949.) за новог председника поново је изабран Јован Чапко, за потпредседника Чеда Чуданов и Петар Бизумић те за секретара Мирослав Стојановић. У периоду од 1950. до 1968. председници Рукометног савеза Војводине били су Станоје Журжул, Иштван Фејеш и Јожеф Вицеи, а секретар Душан Радивојевић.
После тога за председнике су бирани: Душан Милић (1968), Михајло Блажић (1973), Лука Зорић (1979), Милутин Пантелић (1081, Петар Пупић (1985), Добривоје Антонић (1987), Иван ''Гута'' Грубачки (1992), Драган Буквић (2001), Зоран Станојевић (2011), Борислав Перовић (2012), а за секретаре Бранислав Јовановић (1958), Војислав Симентић (1970), Милош Лончар (1977), Михајло Блажић (1981), Илија Јовичић (1983), Живан Стакић (2000), Јово Поповић (2001), Слободан Вишекруна (2009).
САЧУВАЛИ СМО ОД ЗАБОРАВА
Некадашњи истакнути рукометни радници у Војводини који су допринели развоју тренера, судија и рукометних центара, којих желимо да се присетимо, а који или нису више међу нама или углавном нису активни у рукометном спорту: Бошко Игњатов, Војислав Симентић, Игњат Марковић, Милош Лончар, Мирко Матлари, Михајло Живадиновић, Богдан Марган, Мирјана Косановић, Михајло Блажић, Михаљ Ковач, Бранислав Кустудић, Бранислав Рачић, Милорад Ђукић, Милош Гулишија, Звонимир Лауровић, Миле Драгишић, Стеван Лазић, Перица Радишић, Радован Вуковић, Војислав Гајић, Хрвоје Ђебић, Ружица Веселиновић, Александар Малушевић, Гојко Ивановић, Драган Баста, Илија Варићак, Ђорђе Банковачки, Слободан Вујачић, Петар Буцу, Петар Пупић, Бранислав Воргић, Јован Ковач, Василије Јовановић, Богдан Родић, Милисав Ковачевић, Ђорђе Мирић, Блажо Перовић, Бошко Баришић, Милорад Перуничић, Илија Јовичић, Добривоје Антонић, Милан Прокин, Младенко Ђурановић, Јован Живановић, Драган Башовић, Мирослав Кундачина, Миодраг Јаковљевић, Иван Грубачки, Радослав Мутић, Митар Загорац, Милан Балаћ, Вукашин Мићуновић, Драгомир Радукин, Милорад Савић, Благомир Симић, Часлав Ђуровић, Иштван Секе, Миодраг Савић, Живан Узелац, Слободан Вукоје, Рудолф Чонти, Ана Пиксијадес, Слободан Радуловић, Аугуст Михаљи, Душан Марјановић, Драгослав Грубор, Лука Зорић, Роберт Сенеши, Ђорђе Јакшић, Јово Поповић, Нико Вукојевић, Дане Станковски, Миленко Аћимовић, Миодраг Цветковић, Зоран Куртеш, Љубомир Покрајац.